Кућа је као у већини топличких села грађена на пола дворишта. Уз друм никако. Народ каже не ваља, ем прашина са сокака, ем, ене, очас ти се неко на прозор у недоба накачи. Памтим, високу наткривену дрвену вратницу са широким стубовима од ређаног камена из потока, кроз коју се улазило у узано, дугачко двориште, које се спуштало низ благу падину, све доле до реке. Некада је на реци, била воденица, мог прадеде Тиосава, на коју су после смрти његове и деобе, сви вазда право полагали. Не знам шта је касније са њом било, нисам се тада ни родила, само пишем како ми је испричано.
Последњи пут сам у селу подно Јастрепца била пре равно две деценије. И тада последњи пут ноћила у старој кући. И тада није била пристојна за ноћевање, ал ко би то њима објаснио. Гостили су нас рођаци, кумови, свадба нека беше. Баба је тражила да у кући јутро дочекамо, па ћемо после код куме да се за сватове спремимо. Ко је ту жену могао уразумити. Сад у томе препознах себе. Катанца на капији није било. Из омањег подрума, шта је коме требало, када су се деда и баба одселили, однео је. Рођаци, комшије, ко би га знао ко је. Сећам се, велике бачве у подруму и грнчаног окер ћупа, које нико узео није. Бачву, јер је зазидана а ћуп јер је добрано био окрњен, па им такав није требао. Тај ћуп од тада са собом селим где год да ме је живот нанео.
Елем. Путељак који је од капије водио до трема куће, беше обрастао у коров и коприве. Веће коприве људи, никада видела нисам. То олистало, стабљике до струка. Жариле су ме по ногама, а црвени пликови су искакали ко луди. А ова моја чудна баба ништа. Сазула папуче и лагано по оном путељку, ногу пред ногу гази. Слику жене у добраним годинама, која ходом девојчице гази по копривама никада нисам заборавила. Ништа осим ситног осмеха, нисам добила на моје гунђање да се враћам, да ће ме змије појести…и шта ми је већ, више се и не сећам на памет пало. Ко да је и сада видим како се лагано спушта на први басамак куће, пружа ноге и прекршта руке. Наслоњена на испуцали зид, затворених очију осмехивала се. Мене више, сигурна сам није чула. Више није била ту. Не у том времену.
- А мала, жаре коприве, рече после дугог ћутања.
- Ма какви, видим теби није ништа..а ноге ти црвене, узвратих.
- А мене није до ногу ћеро, до душе ми је. Овај жар се да умирити, ал овај други..јок.
- Можда ми безбрижне године тада нису дозволиле да разумем, ал сад знам да та тиха сета коју су са собом однели, тај жар непрестани, ништа није умирити могло. Нема вам ту медицине. Тај моменат био је њен жал. Жал жар не осећа.