МИРЈАНА ВОЗИ ТРАКТОР И ВОЛИ СВЕ ПОСЛОВЕ У ЊИВИ
Мирјана Николић из Проштинца једина је жена у свом селу која раме уз раме са мушкарцима машински обрађује њиве. Она вози трактор са свим прикључним машинама, а како каже, остало јој је још да савлада управљање комбајном.
Породицу Николић чине још и Мирјанин супруг Слађан, отац Груја, мајка Мила, ћерка Сандра и унуци Сергеј и Дорис.
У Проштинцу, који се налази 13 км од Свилајнца, некада је било око 100 домаћинстава а сада има око 80 са нешто више од 400 становника. Већина становника ради у иностранству, док се пољопривредом бави тек неколико породица, а међу њима су и Николићи. Решили су да остану на селу јер се неколико генерација бавило пољопривредом. У свом селу Николићи обрађују највише земље.
–Ја сам желела да наставим породичну традицију. Ми искључиво живимо од пољопривреде. Обрађујемо око 40 хектара земље. Нешто је у нашем власништву, нешто смо узели у закуп. Највише имамо пшенице и то на 14 хектара, затим кукуруз на 10 хектара, а остало је детелина, луцерка, овас, јечам. Део продајемо а део остављамо за нас како би хранили животиње – каже Мирјана Николић.
Њен радни дан почиње у 6 сати, и понекад, када је сезона, траје до касно у ноћ. И то без годишњег одмора јер посла има током целе године. Међутим, Мирјана се не жали јер воли све пољопривредне послове.
-Одмалена сам са родитељима на њиви тако да сам се навикла на све пољопривредне радове и ништа ми није тешко. Нисам се покајала што нисам отишла у иностранство као већина мештана. Волим што сам остала у својој кући – каже наша саговорница.
И у селу више никоме није чудно када види Мирјану на трактору.
-Највише волим да возим моју ,,раковицу“ и ретко је дајем другима да је возе. Волим то да радим и ништа ми није тешко. Знам да орем, тањирам, дрљачим, скупљам сено, возим велику пресу. То све није физички тешко јер све раде машине. Велике бале сена диже трактор, а прикључне машине каче мушки чланови породице – напомиње Мирјана.
Мирјана каже да женама на селу није лако јер морају да раде и кућне послове и пољопривреду.
-Обично се пољопривредници жале да много раде а мало зарађују али шта ћемо, то нам је што нам је. Није нека зарада али боље и то јер ако само седиш нећеш ништа да имаш. Ми се бавимо и ратарством и сточарством, допуњујемо пољопривредне послове јер само тако можемо некако да опстанемо. Све се исплати у одређеним границама, али не ваља што откуп није сигуран а цене варирају. Све зависи од тржишта – каже Мирјана.
Део приноса продају одмах, а део држе у својим силосима и чекају бољу откупну цену. Николићи имају два комбајна, шест трактора, све прикључне машине за обраду земље, машину за балирање сена. Све су, кажу, купили сами, без субвенција државе. Цела породица је укључена у послове а у сезони ангажују раднике.
Од стоке имају 10 крава, двадесетак грла оваца, као и три магарца које чувају из љубави. Раније су гајили и свиње али више не јер се, кажу, не исплати. Када се све то што обрађују и гаје заједно скупи, Николићи могу пристојно да живе. Наравно уз свакодневан вредан рад. Не планирају да повећавају производњу јер тада не би могли све сами да постигну.
Јелена Лукић
