Бистра вода, чист ваздух и нетакнута природа први су утисци о селу Кованица – једином селу у Србији са оваквим именом.
У писаним документима село се први пут помиње 1376. године у повељи Кнеза Лазара манастиру Раваница, као села Доња и Горња Окованица. Крајем 14. века село је припадало Раваничком властелинству а оно што је занимљиво, Кованица је једно од ретких села на овим просторима, које никада није замирало.
Предања, легенде и приче о имену села које је по много чему, не само по имену јединствено у Србији, кажу да је село добило име по томе што су су ту некада ковани оклопи и штитови за јунаке а друго народно предање кога се и мештани држе, јесте да је на овом месту постојала ковница у којој су се ковали новци и кованице.
Кованицу је лако обићи, све је ту некако у видокругу. У центру села налази се омања црква посвећена Преподобној мати Параскеви – Светој Петки. На месту где је саграђена некада се налазила ковачка радња а садашња богомоља, изграђена је ангажовањем свих мештана. На потесу званом Пландиште, на брду изнад села налазе се остаци старе цркве, али о остарости овог комплекса још увек нема прецизнијих података, нити су до сада рађена озбиљнија истраживања.
Дуж пута који пролази кроз село издижу се висока брда обрасла листопадном шумом а Кованица можда више но остала села ћупријске општине има идеалне услове и неискоришћен потенцијал за бављење ловним туризмом. Ловиштем које се простире на неколико десетина хектара, газдује Ловачко удружење “Морава” из Ћуприје а бригу о околишу села, воде ловци ловачке секције” Врело” из Кованице. Бујна вегетација, широке удолине, падине које се стапају једна у другу, станиште су ситне и крупне дивљачи, а током ловне сезоне лови се претежно фазан, зец, срнећа дивљач, дивље свиње али и грабљивице, вук и шакал. Ловиште има 7 стабилних високих чека и ловачку кућу у којој се током ловне сезоне окупља велики број ловаца и њихових гостију из иностранства. Иако су становници села у протеклим деценијама, разним миграцијама напуштали огњишта, атрактивна природа један је од разлога због кога ово село поново почиње да живи.
У сеоској четворогодишњој школи одавно се школско звоно не оглашава. Деце нема а објекат иако је у солидном стању већ годинама стоји напуштен. Планови локалне самоуправе су да објекат приведе другој намени и да се у догледно време управо у Кованици, отпочне са спровођењем наставе у природи за ученике ћупријских основних школа. “ Некадашње учионице, сада су спаваонице, купатила су опремљена тушевима а део за боравак предавача и наставника од скоро је у функцији, каже Ђорђе Нешковић, општински већник за образовање. Околина Кованице пружа непрегледне могућности за овакав вид наставе, а поред прилаза и паркинга уредићемо и видиковац, обележити пешачке стазе кроз шуму и објекат понудити на коришћење планинарима, извиђачима и спортским удружењима из целе земље.“
Стара народна каже, живот је тамо где се чује дечји плач и где петао кукуриче. Колико год да се чинило да ово село живи неки тихи живот усамљеника, док је оних који одавде никада нису одлазили и док је оних који ће му се макар на дан враћати, и док је орлова да слећу и надлећу, да господаре и чувају небо над селом, Кованица ће живети.
За своје мештане она ће увек бити и остати ретка и скупа кованица.