Виђам их често. Њих двоје. Увек заједно. Године су за њих одвећ прецењена ствар. Дани, драгоценост. Не познајем их. А сваки пут ми се поглед прикује за њихова леђа док лаганим кораком, уз учтиво климање главом, прођу крај мене.
Виђевала сам их у неким годинама пређашњим како једно поред другог шетају градом, претресају себи знане теме не обраћајући превише пажње на људе око себе. Он са рукама на леђима, она са цегером преко руке. Сами, довољни једно другом. Све чешће сам их након тога сретала како руку под руку вуку тешку пијачну торбу са климавим точкићима бодрећи једно друго, да само што нису стигли кући. Он, са леђима нешто повијенијим, чврсто стегнуте мишице о коју се обавила њена танана рука. Већ му је корак отежао и све му је некако одвећ далеко, ал се држи, јер њој ослонац треба. Она, достојанствена, лаганим кораком у њима знаном темпу, броји кораке, да из ритма не испадну. Јер другачије кроз живот не иде.
Сретох их данас. Грабе озебло сунце на клупи у парку. Прођох и насмеших им се.
- Јел слободно, питах, ни сама не знам зашто. Журила сам, ко да ме “ђавли” гањају а ето, седох.
- Изволите..има места. Баш је диван дан..
- Јесте, диван је, само да потраје, рекох. Поседесмо ћутке још који минут. Ја, све као, рекла бих нешто..они довољни својој тишини.
- Довиђења, свако добро, ми да кренемо, доста је за данас било, хладно је за нас маторе, прозбори тихо жена.
Она, устаде прва. Сави руку у лакту и нагну се ка њему. Он, уморнији но обично, придиже се лагано и усправи. Устадох…
- Нека сине, можемо ми сами. Само лагано, куд па да журимо.. Он, повијених леђа, ослоњен на танану мишицу жене, направи први корак. Она јача но икад.