Повише села, на косини изнад аутопута, тамо лево, од Митиног забрана, пружио се виноград. Леп, здрав, не баш тако млад ал и даље родан. Некада је добар део брда и винограда на његовој сунчаној страни, припадало једној од већих сеоских фамилија. Како су стари копнили, браћа се делила, деца одлазила на школе, тако су се и чокоти сушили. Окоровиле се парцеле, урасле у купињаре а међе се, као и везе међу рођацима погубиле. Некада је читаво брдо током целе године било живо. Пуно народа. У касну зиму, кад за Светог Трифуна, домаћини орезују прве чокоте, за родну и берићетну годину и пуне бачве вина. У пролеће, на прво ческање и окопавање. У јесен, кад берба данима није престајала, све док се задње зрно из винограда не изнесе. Ломила су се кола низ стрму падину од тежине товара и пуних котарица зрелог грожђа. Орило се брдо од смеха и зачикивања. И онда утихнуло.
Наш је виноград био један од мањих. Парче косине од неколико ари, већ деценијама је обрађивала наша породична лоза, а свакој новој генерацији у аманет је остављано десетак шпалира сортне лозе и повећи део винограда под чокотима. Рађао је, није да није, и вина је било за наше потребе. Сећам се да сам ко дете, одлазак у виноград схватала као прилику да, док душу не испустим јурим са врха брда до подножија, ко да ћу све чокоте надлетети, а не погулити колена о сасушену земљу. И моја су деца, у неким годинама каснијим то исто радила. Нисам им бранила.
Деда је за живота, више пекао ракију но вино. Рано се упокојио, али виноград, отац, млад домаћин никада није запустио. Како су га године стизале, тако је и лоза некако мање рађала, па је решио да део винограда раскрчи и посади шљиве. Те шљиве, брао је ко је стигао, ко што је стара традиција у народу, кад вам је засад од села далеко, у брду, а власник сваког дана не може да га обилази. Е та вам је такмичарска дисциплина у нас, вазда унапређена, Да упростим, јер деда је за то, кад виноград оплеве пре њега, имао далеко “ сочније” изразе.
Ту, на почетку винограда, на самој међи расла је мала бела лоза. Ситна, тврда, жилава, а слатка, не питај. Сви су је газили, и колима запрежним, и кад се ралом виноград крчио, и кад се комшија баш ту трактором окретао, и сви они којима је баш ту било прече да до свог засада дођу. А она, расте и рађа. Баба је говорила да када су виноград у наслеђе добили , да су и ту малу лозу са њим наследили. Чокот се уплео, у чвор везао а гране полегле по земљи. Вазда су покушавали да је о шпалир окаче, ал никако. Кидала је сваки коноп и обарала коц, па су се временом манули да јој судбину кроје, у нади да ће се од толиког гажења сама осушити.
Ал види, није. Ено је и даље тамо. Мала, крџава, са чворноватим чокотом, полегла, ал опет ће и ове године родити. Без прскања, орезивања, и окопавања.
Какав газда, таква и лоза, говорила је баба. Не да да га газе, а и кад га згазе, ето њега, кад му се најмање надаш. Чворноват, тврдоглав..О коме је причала не знам. Дал о оном са ким је кућу градила, дал о онима које је израђала, ил о овима којима виноград у аманет оста.
Е таква вам је моја лоза.
Фото: Јелена Јанковић