Нас две. Гледале смо се преко рамена насмејаног лица девојке која се радује својој удаји. Сетих се да сам је пре само који сат критиковала да се млада сузама не испраћа а ево сад смело газим своју реч. И није ме стид. Плачем због њене среће, због своје сете, због ове моје малене на ролерима. Знам, можда је неко друго време дошло, ко ми је крив што верујем да нешто мало топлине може спасити дан, а верујте не кошта ништа. Рекох јој, буди срећна мила, знам да хоћеш и загрлих је ко што је некад моја мајка мене грлила. Без речи..а и шта бих јој рекла. Она, одвећ лепа и пресрећна, весела и насмејана..вољена, јер такве је тако лако волети.
А она што разуме то моје ћутање, гледала ме је гушећи сузе, вешто изналазећи неки посао, и додатну нервозу, и машући рукама..јер пуно је посла..и како ће стићи и јел шта још требало урадити..и тако..вазда данима и како је хтела овако и како је требало онако..па како човек од беса да не заплаче.
Гледам је а видим моју рођену. Мајка. Иста таква. Ја срећна, она узрујана, упослена, па све као нешто око мене обилази..па се изгуби..па ето је..а очи водњаве. Од наочара, ваљало би да се замене, нове да узмем..правдала се.
-Мама, што плачеш. Види што је она лепа, има цвеће и балоне и другарице за рођендан..Хоћемо и мени кад буде рођендан тако да наместимо..Моја малена. Није рођендан, свадба је ћеро..Па што плачеш, ја нећу да се никад удам..ето решена ствар, ајде да купимо сладолед.
Ето, решена ствар..за деценију коју..за деценију коју..нећу да мислим..не сада..биће дана.