Ако неко дође у мијатовачки крај, па приупита за Животија Петровића, тешко да ће неко из села знати ко је то. Али ако пита за деда Жику, званог Жика Буре, одмах ће га упутити на адресу Моравска, где већ више од 8 деценија живи најбољи мајстор за израду чамаца у Поморављу.
Чамци, дрво, даске, алат и омања радионица, су његов живот. И Морава. Одрастао је на реци и каже да му се чини да је прво научио да плива и пеца, па тек онда да точак вози.
“ Сиротиња била, шта да вам кажем. Од седме године сам излазио на реку да пецам. Штапови од трске, удица од чиоде а риба, ради ко луда. Чамац је тек по која кућа имала, а на позајмицу нико неће да да. Чујем ја да те чамце прави неки деда у Доњем Видову. Решим се ја, да га потражим да га приупитам да ми покаже како даске да утегнем, чамац да направим, почиње своју причу деда Жика о томе како је почео да прави чамце.
“ Деда је био сиромах човек, поштена душа. Није имао наследнике, а у гроб каже није хтео, док занат неком не пренесе. Седнемо тако крај реке. Он прича, ја бележим. Недуго затим, почео сам да без његове помоћи, правим чамце. Помогне комшија, касније и жена, све док се нисам оправио да сав алат који ми је био потребан да даске лепо утегнем, сам направим. Е онда је било лакше. Без стега се није могло, пуцају даске а чамац никако да утегнеш. Ал кад имаш алат, очас посла чамац направиш, прича деда Жика. Убрзо се за његову умешност надалеко чуло. За који месец, правио је и по десетак чамаца, а тражња годинама није опадала. Дешавало се да ноћима не спава, јер, како каже, муштерији мора да се роба на време испоручи. Каже да је од деде, коме дугује захвалност што му је хлеб и занат у руке дао, научио да плете и мреже, те да су рибари из свих крајева, међ десетинама других мрежа, знали да препознају коју је Жика Буре исплео.
Реку познаје ко свој џеп, каже. Све њене вирове, брзаке, кад се усплахири, па по пролећу побуја и поплави пола села. Памти да је само моравски крај, око његове куће, остајао изнад воде, па се на узвишићи сакупе и људи и стока, док се река не смири и у корито врати. Још увек се добро сећа свих којима је подарио нови живот и оних који нису успели да се изборе са њеним вировима и таласима.“ У овом делу, где је окука, повише моје куће, река је некако била мирна. Дешавало ми се да извадим са дна абанасе који су стотинама година лежали у реци и од којих се правио најквалитетнији намештај. Каже да је често, хватао утопљенике, кад тело после неколико дана исплива на површину, али и да је двојицу спасао од утапања.
Овај врхунски мајстор, каже да је правим риболовцима дрвени чамац најомиљенији, јер је најстабилнији и најтиши. Каже да је на своје чамце, и пре него заплове реком давао гаранцију, те да им ћуди воде и “зуб времена” нису могли ништа. А године иду. Често му син, колико му то време дозвољава помаже да направи још који чамац. Занат је пренео а хоће ли ови млађи наставити традицију, ни сам није сигуран. ” Дошло неко друго време, тек по који риболовац дође овде да окуша срећу. У риболов, могу и без чамца. а мени мило да још који, за живота направим”, каже деда Жика, са сетом посматрајући реку на којој је рођен, растао и остарио.