Говорила ми је “Око моје, нећу те тужну..све то дође, прође, па ти је после смешно, а биће година за бриге колико ти воља. Ајде, насмеј се”. Моја Боска, који разред основне ал свака јој златна била. Ломиле су је кроз живот неке велике туге. Са некима се никада није изборила. Само их је потиснула и одложила до неких нових сусрета у велику сребрну лимену кутију са неким драгим поситницама. Често смо је отварале. Ја све чешће од када ње нема.
Унутра, фотографије. Црно беле..понека у боји. На њима деца, унучићи, кућа, башта, руже и дуд..Свадбе, рођендани, новогодишње честитке са сликом пошиљаоца, понека разгледница..и нека лица којих одавно нема. Преко тих је фотографија брзо прелазила али је одлажући их знала да о свакој коју причу каже, изнова и увек исту. Као и већина тадашњих фотографија, сликане су на први клик, па како испадне. Јеси ли зажмурио, направио гримасу, погрбио се или заклонио кога до тебе..то ти је, готова слика. Ретке је имала тужне, чак и оне на којима је забрађена црном марамом испраћала на пут део себе. На осталима се смејала. Широко, са осмехом који нико од нас није наследио. Или га није научио. А предавала га је сваког дана на бесплатним часовима уз јутрању кафу.
Одоше године, оде и техника. Тај један клик сада се зове неким чудним именима, па како се ко снађе и овлада техником.Сто кликова а осмех и даље неки чудан. Хоћеш ал док се намести моменат да ваља..куд ћеш са безвезном сликом.
Кликова колико ти душа хоће, ал осмехе поједе празна душа. Све док не схватиш да тај осмех клика не вреди. За друге. Јер на крају, само теби тај осмех и јесте вредан. Искрен, па макар га само једног у кутији сачувао. Наћи ће га некад ко треба. Јер њему ће тада требати још више.