Болничка чекаоница….Седим и чекам…Пребирам по глави неке поситнице, да убијем време и сакријем нервозу чекајући неког свог. На клупи до мене њих две, бака и унука. Причају о њима знаним људима, мало ћуте и гледају у врата хоће ли се лекар појавити. Девојка, студент, у раним 20- им, каже да мора на испит, за Београд али да ће се брзо вратити. Бака, ословљавајући је са ћеро, нервозно кршећи прсте, склапала је здравствену књижицу и гомилу папира са налазима, чекајући свој ред за пријем у болницу.
“Ако се не вратим..поли ми оно цвећанце на прозору, душа му усахла од сунца. Љуби те нана.
“Хоћу, не брини..рекла си ми..
“Знам, него да те подсетим..и ти муке имаш сад..него ми жао да ми се утре а лепо ми баш. Даде ми Цана комшика, каже ево ти, код мене баксузито неће па неће ни лист да пусти..Па није ти велим, то само стави га у саксију па нек ћути. Ни мало да га погледнеш, па како ће мучно да расте..наставила је причу, изговарајући гомилу речи, ко да се плашила да нешто не заборави, а важно је..како ће она то после знати..ко да јој каже..
Девојка гледа у телефон, куцка и нервозно цупка прекрстеним ногама. Подиже поглед и погледа баку. Ко да ми је тог момента мисли прочитала.Остави телефон у торбу и ухвати је за руку.
“Јел си гладна, нано…
” Нисам ћеро, рано ми..прошапута…кад уђем..даће тамо.
Девојка је обгрли око ситних рамена. Некад ју је ова крхка, носала, љубила, најјаче грлила, тепала..а сад, само брине да јој цвеће не усахне..Поправи јој мараму и више ни реч не рекоше. Нису им ни требале. То што је била ту кад треба, после много година значиће јој много више. И неће се сетити да је једва устала у шест, и да је нервира гужва и слаб интернет, и да је сад могла негде кафу да попије…Сетиће са да цвеће на прозору увек полије, сетиће се њених уплашених очију, сетиће се додира без речи..само ће се једноставно сетити. И никад јој више, ништа усахнути неће. Ни душа, ни цвеће, ни сећање..