Не сећаш се мила, ниси се за живота њеног ни родила..ал треба да знаш. Да упамтиш, имала је троје деце, једно је по рођењу изгубила…ово двоје, ето, расуло се на две стране света. Све дала, сама остала.
Отац и ћерка. Провлаче се међ гробним местима загледајући надгробне споменике и слике опасане маховином. Корачам за њима на месту где тишина гласно прича. Не осврћем се превише, ноге пут знају. Седам на трошну клупу и даље их чујем. Колико год да године одоше, исплачем своју сету сваки пут, изговорим у себи оно што је волела да чује, насмешим се, наспем кафу и ћутим.Дуго..Размишљам, јесам ли рекла све што сам требала, тада док ме се још сећала, колико би је само поносном чинила, колико би свега још речено било.
Живот. Прича неког ко се сећа и неког ко никада упознао није. Она млада да разуме, расејана да памти. Он сетан, сломљен, са угловима испуњеним мирисом њене собе, мараме, љубави, детињства, безазлене свакодневице…сада далеке до бесвести. Стало му је да је памте. Ако је не памте, како ће сутра неко њега памтити. Неке поситнице среће, упињања да успе, са пружи, да упамте, да помену, кад дан их сломи, кад живот их поломи. А биће дана…
– Све је знала, руке златне, кћери. Три разреда основне а кад проговори све паметно збори. Подсетиш ме на њу понекад. Радовала би ти се да зна да те имам..Ех мати..
Рече ми једном моја нана: шта је човек ако га се некад не сете. Не на датум ћеро, но онако, на реч, на песму, на име макар. Јел био, јел постојао..
Не чух их висе, одоше у данас. Јуче оста у тишини. Сутра у нади да се не забораве…