Ако кренете од Ћуприје пут Деспотовца, кроз питоме таласасте пределе Ресавског краја на 14 километру од града, само ће вас путоказ подсетити да у удолини пред вама, лежи једно од најмистичнијих села општине Ћуприја – Вирине. О прошлости овог села готово и да нема писаних докумената, али има предања. Као насељено место, у историјским документима по први пут се спомиње у чувеној Раваничкој повељи кнеза Лазара манастиру Раваница, као село Доњи и Горњи Окопац, које се тада простирало у границама атара Топлик. Трагови указују на то да је на овом простору током 14 века постојало невелико насеље које се у турским дефтерима под именом Селиште помиње још 1714. године, док се под садашњим именом бележи тек са краја 19 века. Постоји неколико легенди и прича о томе како је село добило име. Једна каже да је село добило име по дубоким вировима који су се простирали на првобитној постојбини села, друга да су ти исти вирови однели живот једне лепе девојке а трећој је кумовала сама локација удолине у којој се село простире.
Интересантно је да у атару села постоји неколико извора питке воде. Некада су са ових кладенаца мештани захватали воду за стоку и кућу и често се окупљали на чашицу разговора а данас путник намерник овде увек може да се окрепи хладном изворском водом. У селу има четири записа, од којих је најстарија дивља крушка у Горњој мали, чији мештани славе Светог Илију. Данас се за сеоску заветину, мештани окупљају у порти цркве, и око записа који се налази у школском дворишту.
Данас, ретка села могу да се похвале очуваним објектима који су отхранили генерације. Млинови и воденице некада су били саставни део пејзажа и сеоске архитектуре а Вирински млин један је од најстаријих у околини. Процењује се да је стар око једног века а некада се у околним селима користило само оно брашно које је излазило испод воденичног точка Виринског млина. Мештани памте време када се у сеоском млину није млело само жито, већ су се “млеле” и приче, збијале шале да добраном дозом мистике, која се задржала и прати Виринце до данашњих дана. Иако је грађен пре више деценија мештани и локлана самоуправа нису дозволили да сеоски Дом културе постане руина и сећање на време када се у њему одвијао богат друштвени живот. Некада су се у њему одржавале игранке на којима је свирао трочлани сеоски оркестар, гледали филмови на новој кинооператури, упознавало, заљубљивало, заказивале удадбе и женидбе. Данас овај простор користе чланови КУД Вирине који се труде да очувају културну баштину, песме и игре ових крајева. Да “подгреју” приче о мистичности овог села, мештани нам показују очувану предратну аустоугарску сеф касу, са три различите браве, која већ дуже времена стоји на улазу у реновирани Дом културе. На њој видљиви су слојеви неколико различитих боја, а мештани загонетно одмахују главом на питање, где је кључ и шта се у њој крије.
Једна од најлепших православних богомоља у крају, црква посвећена Светој Тројици налази се управо у Вирину. Саграђена је на брду изнад села одакле пуца поглед на нестваран околиш а ово је једина црква која је изграђена, фрескописана и освештана за само 6 месеци. Ловиште којим газдује ловачка секција Вирине простире се на више од 20 хиљада хектара и граничи се са свим ловиштима поморавских Ловачких друштава. Заштита и брига о ловишту стална је активност виринских ловаца, па се могу похвалити завидним фондом и крупне и ситне дивљачи.
Пре четири деценије село је само просторно овако изгледало. Могла се наћи тек по која кућа која је својим габаритом надвисила приземне чакмаре а данас скоро у сваком дворишту шепуре се велелепни породични домови чија се вредност одокативно процењује на више стотина хиљада франака. Гастарбајтерски рад, како кажу мештани има и свој сјај и своју беду. “ Ништа тада нисмо имали. А сада имамо све, само нам деца недостају, са сетом говоре они који пензионерске дане троше у родном селу.