Стара пословица каже, где је слоге ту је и напретка, а у пракси, на примеру младог пчелара Ивана Јовановића из Супске то се тако лако потврђује.
Као и већина младих пчелара, Иван је пчеларењем почео да се бави из хобија, за своје потребе. Прве ројеве, пре равно 6 година добио је на поклон од свог стрица а за само неколико година његов пчелињак се утростручио. Ову медну годину, дочекао је са преко 150 кошница, распоређених на стационарном пчелињаку у селу Супска и ливадама подно Ртња. Многобројна признања и награде потврда су квалитета меда са потписом Јовановића, а висока оцена крајњих корисника, разлог више да пчеларство од хобија прерасте у породични посао.
Сви они који се баве пчеларством знају да овај “слатки” посао изискује много рада, труда и одрицања, јер у пчелињаку се послови не могу одлагати. Одговорности и организованости те једноставно ,саме пчеле науче, сагласни су пчелари. И ту почиње прича породице Јовановић.
Иако је већину послова у пчелињаку са мањим бројем кошница, у почетку Иван сам обављао, временом како су се пчеле множиле, множило се и време које је ваљало уз њих провести. Иако млади по годинама, најмлађи чланови породице Јовановић, од самог старта, укључили су у “медни” посао па и поред својих дневних школских и спортских обавеза, врло радо са родитељима одлазе у пчелињак.
Пчелари обично воле да кажу, да се мед прави на точковима. Зато су се Јовановићи одлучили да се поред стационарног пчеларења, баве и селећим, превозећи своја пчелиња друштва на најбоље медоносне паше у околини.
За разлику од пчелара који морају да своје кошнице селе на туђе парцеле, ливаде на његовој дедовини подно планине Ртањ, место су где по истеку багремове паше, сели своје кошнице. Ливадски мед је један од најцењенијих а нетакнута и незагађена природа, пчелама омогућава да прикупе значајне количине меда и полена, драгоценог за предстојеће зимовање, а истовремено пчелару оставе не тако мале приносе меда.
“ Ове ливаде некада су служиле за испашу стоке, јер се већина мештана у овом крају, па тако и моја породица, бавила сточарством. Често сам као дете долазио овде, јурио кроз високу траву и пентрао се по дрвећу а сада ми је пуно срце када видим своју децу, како познају сваки педаљ своје дедовине и како заједно са нама праве планове за даљи развој наше мале пчеларске породице, управо на овом месту.
Иако живе у селу Супска надомак Ћуприје, Јовановићи добар део свог слободног времена проводе у малој “жутој” кући у селу Криви Вир. Породична кућа коју је добио у наследство, деценијама је стајала не отворена, а зуб времена до непрепознатљивости је нарушио њен некадашњи изглед.
“ Дуго сам размишљао од томе да кренем са њеном рестаурацијом. Никако ми се ето није дало да се неке животне ситуације поклопе и да сасвим случајно једног дана решим да пронађем кућу и видим у каквом је стању. Нисам очекивао да је од ње много шта остало, али сам био чврсто решен да је реновирам, а не порушим и кренем изнова да градим, како су ме то многи саветовали”, прича Иван.
Требало је много рада и улагања да се некадашњој лепотици врати стари изглед.
“Желео сам да сачувам њен аутентичан изглед, баш онакву каква је некада била. Сачували смо све што је од намештаја у њој било, и прилагодили је нашим потребама. Променили смо само боју фасаде, па сада по жељи мог сина, имамо нашу малу жуту кућу на крају села, каже шаљиво Иван и додаје да је посебан изазов била реконнструкција подрума куће у коме и даље на дебелим храстовим грeдама које носе конструкцију, стоји ластино гнездо.
Јовановићи своје планове полако остварују. Значајна средства су уложили у објекат за прераду меда а у својој понуди имају сијасет производа справљених на бази меда. Кажу да се за све нађе времена, али да за породицу и пчеле увек мора да га има.
У томе виде своју снагу и томе како кажу, дугују сваки свој досадашњи успех.