До Бигренице, најисточнијег села ћупријске општине може се доћи из неколико праваца. Најлакши пут је онај, асвалтни поред Иванковца и места једног од највећих бојишта Првог српског устанка. Онај тежи, али свакако лепши пут је скренути лево, поред манастира Раваница, па онда узбрдо кроз неке од најлепших крајолика овог дела Србије. Али ако не можете без аута, овај други пут заборавите.
Дакле, пут до Бигренице, неких 15 километара удаљене од Ћуприје је лак, али прича о Бигреници то никако није. Зато што је у Бигреници све некако сложено и у контрастима, само је природа једноставна и савршено лепа. Али природа се мора видети и доживети а контрасти заслужују неку реч. Бигреница је село расуто на неких пет хиљада хектара и по томе је вероватно највеће село у Србији, али и са најмање кућа и домаћинстава на тој површини. Чак и име села, настало из речи „бигар“- извориште је дошло случајно, јер је село првобитно носило назив „Ново село“ пошто је „Старо село“ пар километара удаљено, постојало одвајкада и вероватно у једном тренутку постало претесно за све становнике. Бигреницу је најлакше дефинисати као скуп засеока који су чинили Старо село, Ново село, Зубрава, Равно, Бучје. Одувек су ова подручја насељавали номади-сточари што је кад се погледају бескрајне ливаде савршено разумљиво. За велика стада ваљало је имати добру пашу, па су се поседи природно ширили, док нису дошли до садашњих пространстава.
Измерити и обићи, по пространству, толико село сигурно није лако, а ваљда је најтеже било Јовану Коџомановићу, коме је пало да у овом селу буде поштар између два светска рата. Јован је, записано је у књигама, сваког дана пешице долазио у Ћуприју, подизао пошту и разносио својим комшијама по Бигреници. И тако 40 година. О њему је писала светска штампа, а неки амерички лист је израчунао да је Јован Коџомановић препешачио више стотина хиљада километара и да по томе у поштарском свету нема премца.
Ако се неко село може похвалити условима за развој, оног правог, аутентичног сеоског туризма онда је то свакако Бигреница. За оне који желе да, не само осете, већ да буду део природе, Бигреница има све.