Иако се по броју домаћинстава и становника, Дворица сврстава у ред мањих села, а често је не само територијално, везују за оближњи Јовац, ово насеље поседује много специфичности и путницима намерницима нуди услове за предах и пријатан одмор. Као насељено место први пут се спомиње у Хрисовуљи кнеза Лазара, као топоним Придворица, на левој обали Велике Мораве. Као и већина места, чију је територијалну распрострањеност својим током одређивала плаховита Морава, село је два пута премештано. Првобитни назив села био је Праскавица, због брескви “прасака” које су биле распрострањене на овим просторима и протезало се на потесу познатом као Костино Дуваниште. Легенда још каже да је село имало таман толико становника, колико је било потребно да се одржи. Становништво се углавном бавило риболовом, а до брашна и осталих потрепштина за живот, долазило је трампом рибе и воћа. Ово село било је познато и по малој цркви, која је у близини подигнута и посвећена заштити женске деце.
Под данашњим именом, село се спомиње од 1822. године. До другог Српског устанка Дворица се налазила у саставу Османског царства и имала је статус мале касабе или варошице да би након ослобођења ушла у састав кнежевине. Село је дели на Горњи и Доњи крај а куће су доста разуђене и распоређене у правцу према регионалног пута Јагодина-Варварин.
Добар део кућа у селу, задржао је своје изворне облике, иако се многе од њих данас не користе за становање. Заљубљенике у стари моравски стил градње, неће оставити равнодушним, раскошна биљна орнаментика око прозора и врата, која је приметна на готово сваком објекту. Чини се да свака од њих, крије неку своју причу а да су украси на зидовима, симболизовали родност и напредак домаћинства.
Међу њима се издваја породична кућа Јанковића, која је комплетно реновирана и прилагођена за живот савремене породице. Централни део куће заузима пространо огњиште а на полицама је изложено посуђе и алати који су некада били у употреби. Као посебну драгоценост, породица чува дрвено сандуче које се генерацијама преноси из руку мушких потомака Јанковића, који су полазећи у рат у њему носили део дедовине, вунене чарапе, шајкачу, јабуку и култ кућног прага. Гостопримљиви домаћини послужиће вас домаћом ракијом, плодовима из свог воћњака а њихови планови су да од дедовине, направе мало етно село са свим пропратним садржајима за уживање заљубљеника у сеоску идилу.
