Kад замирише ђурђевак и јасмин, кад роса пролећна умије уснулу природу, кад реке набујају а земља семењем напупи, ето Ђурђевдана. Један од најлепших празника, “међар” зиме и лета и благовесник нове родне године.
Једна од најчешћих слава у Срба и православних храмова, у Ћуприји је свечарски обележена литијом која је уочи празника, црквене славе Светог Ђорђа, прошла градским улицама. У свечаној поворци коју је предводило свештениство ћупријске цркве, слика деце обучене у традиционалну народну ношњу која су носила иконе, заличила је литију, којој су се придружили многобројни верници.
Ђурђевдан као празник обилује бројним обичајима, како верског тако и народног карактера. Од давнина је поштован у Поморављу и многе традиције су се очувале до данашњих дана, у домовима младих свечара.
Уочи Ђурђевдана плету се венчићи од ђурђевског цвећа, ђурђевка и млечике и њиме се ките капије и улазна врата на кући. У моравским селима, по врбове гране одлазило се у повечерје празника, крај реке хранитељке. Момци су ревере китили грабежом, да се девојке о њих грабе, деца дреном да буду здрава а иконе здравцем за благост и здравље свих укућана. Венци изнад врата остају током читаве године, до следећег Ђурђевдана.
Ваља се, умити водом у којој је потопљено ђурђевско биље, из молитву за здравље, напредак дома и родну годину. У многим моравским селима задржала се традиција Ђурђевданског уранка, а овај празник нарочито поштују сточари.