У сокаку повише цркве Свете Тројице у Јовцу, на благој падини на коју се најслањају први чокоти јовачких винограда, векује једна од најстаријих “моравских лепотица”. Кућа је изграђена је 1885. године, а први власник ове “времешне лепотице” био Неша Миленковић- Нешица, председник јовачке општине, народни посланик окружне скупштине јагодинске нахије, лични пријатељ краља Милана Обреновића и човек коме се приписују највеће заслуге за модернизацију и изградњу села. Опасана каменом оградом, са раскошним дрвеним доксатима, и чокотом беле лозе која се надвија над омањом вратницом, поносно се шепури из дворишта, са кога пуца поглед на читаво село.
“Када сам је пре нешто мање од деценију и по купио, ова кућа била је права руина. Али и у таквом стању, њена лепота се просто није дала сакрити и знао сам, да је она мој сан, моја машта и моје поновно детињство, са усхићењем говори Ненад Павличић, професор ликовне уметности и њен данашњи власник.
Чатмара од неких 100 квадрата, за време када је грађена, била је кућа коју су по начину и стилу градње, али и габаритима, могли да приуште само имућни домаћини. Препознатљиви лукови на трему, главно су обележје тзв. моравских кућа, чатмара, које су грађене од плетара, прућа и земље.
“ Мој циљ је био да сачувам њен аутентичан изглед, да ојачам носећу конструкцију и репарирам и спасим све што се од грађе дало спасити. Са северне стране куће, сам након неколико година додао трем, са каменим зидом, како би објекат заштитио од кише и вода које знају да се са пролећа сјуре са брда на које се двориште наставља, наставља Павличић, и додаје да управо због овакве грађе, коју у највећој мери чине природни материјали, она кућа дише, па је зими веома топла, док је лети у њој хладно као у подруму.
Кућа је сама по себи фасцинантна, али оно што она крије и чува је права колекција, злата вредних предмета из 18.,19. и 20. века, које Павличић сакупља већ пола века.
“ Љубав према откривању и сакупљању старих предмета негујем од дечачких дана. Не могу вам са прецизношћу рећи колико имам предмета али знам, да за сваки од њих добро памтим где сам га набавио, купио или добио на поклон, и причу која је за њега везана. Добар део предмета купио сам на бувљаку, пијацу за неке смешне новце, али ме је увек разоружавала чињеница да неко продајом неког предмета, који се у његовој породици и домаћинству налази више деценија, поклања и своје породично наслеђе и део своје породичне традиције.
Његову колекцију чине грнчане посуде, дрвени и метални предмети који су се користили у домаћинству, оруђе и алатљике, плетаре и гајбице за скупљање грожђа,тестије, лампе, пегле и фењери, тканице, ћилими.. Најстарији предмет у кући је долап, дрвени ормар с почетка 17. века и пар опанака од свињске коже, за које каже да су када глад наступи, за породицу у оно доба, били право богатство.
Веома је поносан, што током године, готово једном недељно, угости децу, пријатеље и оне које пут нанесе у Јовац. Каже да се многи од њих, наново врате и на поклон донесу неки од предмета, за које знају да ће на овом месту, бити сачуван од пропадања и заборава.
“ Одувек сам сањао да имам једну овакву кућу. Знам да није моја дедовина, али ја сам у њу уложио толико времена, воље, рада и љубави, да ми се чини да сам овде одувек, и да је баш мене чекала, да се појавим и да јој удахнем нови живот. Док год могу, трудићу се да је очувам, и да је неким новим генерацијама оставим у свој њеној лепоти и изворности, са поностом каже Ненад Павличић.