Етнографске збирке у музејима својеврсно су сведочанство разноврсности и богатства материјалне и духовне баштине неког краја.
Од 2010. године у музеју “Хореум Марги Равно” у оквиру сталне изложбене поставке формирана је етнографска збирка која броји око 150 инвентарисаних етнолошкох експоната, који су имали различите функције у свакодневном, обичајном, привредном, и друштвеном животу сеоског и градског становништва ћупријске општине.
Изложени предмети груписани су у две целине: групу предмета који илуструју сеоски живот и привређивање и групу која приказује предмете из градског живота, заната и трговине.
Збирка предмета је веома разноврсна и у њој се налазе предмети народног стваралаштва који дочаравају начин живота у једном домаћинству из скоре прошлости попут разбоја, преслица, штедњака на дрва, посуда за спремање и конзумирање хране и пића, делова намештаја од дрвета. За област домаће радиности карактеристичне су справе и помагала која су се користила за прераду текстилних влакана, трлица, гребена, вретена, преслице и добијање текстилних производа, разбој.
” Најинтересантнији део ове збирке су аутентична мушка и женска такозвана шумадијска, ношња. Женска ношња сасатоји се од ручно везене памучне кошуље, плишаног јелека, везеног златном срмом, вунене сукње и везене кецеље, ручно штриканих чарапа са незаобилазним цветним мотивима и опанака. Код мушке ношње, карактеристична је шајкача и тзв. кожни опанци “шиљкани”. Потрудили смо се да посетиоцима представимо део девојачке спреме, без које се у то време ни једна девојка из куће није испраћала, каже Даница Јовић, кустос музеја
У предратно време тешко да се која имућнија градска кућа могла замислити без шиваће машине, чувене “сингерице”. Једна таква налази се у ћупријском музеју, а процењује се да је стара више од 100 година.
” Занатлије су у то доба биле веома поштоване. Сматрало се да онај ко познаје неки занат никада неће остати гладан а ко у кући има “сингерицу”, има залог за “црне дане”.
Већину предмета који чине етнографску збирку музеја, донирали су грађани који су желели да сачувају од заборава предмете који су њихово породично наслеђе и истовремено обогате збирку музеја који ће се о предметима ваљано старати.