Предање каже, а књиге баштине, да је Кнез Лазар, надгледајући изградњу цркве, говорио да се смртног часа не боји јер зна да ће у миру и спокоју почивати навечност, крај бистре реке, у сени столетних стабала, винограда и воћњака.
Манастир Раваница, са црквом Вазнесења Господњег, подигнута је између седамдесетих и осамдесетих година XIV века. С обзиром на време када је подизана, Раваница је грађена као утврђени град. Најпре је започета градња пирга, а затим је формиран одбрамбени појас који је био повезан са кулама. Данас, манастир и манастирски конак окружен је бедемима који су рушени и обвнављани, и имали су одбрамбену улогу. Од свих постојећих кула, ни једна није сачувана у првобитном облику, док се у једној од њих, налази се и поставка археолошког материјала који је пронађен током археолошких ископавања код манастра Раваница и цркве Светог Сисоја у Сисевцу.
По својим архитектонским обележијима, црква је родоначелник и репрезент тзв. моравског стила, са тролисном основом грађевине и модела крста са пет купола. Зидана је наизменичним редовима опеке и камена, са прозорима који се налазе на свим крајевима цркве, декорисаних разнобојним стаклом.
Манастирски комплекс, поред цркве, сачињавали су пирга, трепезарија, манастирске ћелије и остале економске зграде. Манастирска порта је беспрекорна, и неки необјашњив мир и спокојство осетићете чим закорачите на ово свето тле.
Раваница је била рушена и паљена неколико пута, при чему није страдала сама црква, већ утврђење и манастирске зграде. Животопис цркве највише је оштећен па је добар део зидова без фресака. Многе преостале композиције су избледеле, отрвене са зидова, али оне које сведоче о страдањи и величају живот, на посетиоце остављају снажан дојам. Посебно је упечатљива скулптурална орнаментика стилизованих биљних мотива и зооморфних детаља, међу којима на северном зиду припрате, доминира грифон, заштитник и симбол божанске снаге. У цркви Вазнесења Господњег, у кивоту, похрањене су мошти Светог Кнеза Лазара, којима на поклоњење долазе верници из свих крајева земље а манастир постаје место ходочашћа које негује и чува култ њеног ктитора, великог кнеза Лазара.
Одлуком Завода за научно проучавање споменика културе Београд, почетком марта 1948. године, манастир Раваница, проглашена је за непокретно културно добро-споменик културе, а за културно добро од изузетног значаја категорисана је Одлуком Скупштине СРС 1979. године.
