Мијатовац је село које се територијално у свом највећем делу, наслања на Велику Мораву и најближе је Ћуприји. Пресудан утицај на развој ове области и њених насеобина несумњиво је имао Цариградски друм, “Виа милитарис”, који је поред наглашеног војног, имао и велики привредни значај у мирнодопским временима, јер се њиме обављао интензиван трговачки промет.
По предању, село је добило име по неком Мијату који се у потрази за местом за испашу стоке, населио на овим просторима. Предање још каже да је имао много оваца ,па је спајањем те две речи, настало садашње име села. Друга пак, Мијата помиње по поштењу, које је турски спахија коме је вратио заборављене новце наградио повећим спахалуком те га тако надалеко начини најбогатијим човеком у месту и околини. Наспрам легенди о његовом настанку, на територији села има неколико споменика који спадају у споменичко наслеђе из ослободилачких ратова а Мијатовчани су посебно поносни на револуционара Данила Димитријевића, на чијој се родној кући налази и спомен плоча. Генерације ће га памтити по томе, да је његово име носила бивша Фабрика шећера у Ћуприји, Средња Медицинска школа и једна улица.
Нигде као у овом селу нећете видети лепше примерке храстова лужњака. Храст лужњак у Србији је поштован од давнина и има митску симболику, па је често место литијског окупљања мештана. Један од њих налази се у дворишту породице Димитријевић и један је од најстаријих записа у овом крају. Овај горостас међу храстовима, атрактиван је у туристичком смислу, с обзиром на његову очуваности и дуговечност, раскошну крошњу и чињеницу да је као такав уписан у карте као ратна кота. Храст је неколико пута одолевао ударима грома и пожару, у коме је добар део стабла и грана оштећен, али и много година након тога, овај лепотан и даље листа. Зубу времена одолевају традиционалне куће у моравском стилу које су захваљујући својим власницима, задржале своју аутентичност и лепоту а богатом геометријском орнаментиком на ободима врата и прозора доминирају симболи сунца и реке.
Село има три записа. Свето дрво, најчешће храст од вајкада је било место окупљања људи. Веровање да овакво свето дрво штити село од којекаквих недаћа и непогода поштује се и данас те се опале гране и трула кора са њега никако не дира. По Ђурђевдану и даље око записа обилази литија а на трпезарима подно крошње нађе се која икона и сасушени венчић од цвећа.
На адреси Кнеза Милоша број 45 налази се једна од, ако не најстаријих онда засигурно најлепших кућа у Мијатовцу. Времешна лепотица из 1980 године свила се под скуте раскошне сеновите липе чији медоносни цветови у рано лето опијају мирисом читав околиш. Њени власници, породица Миловановић, одавно не живе у Мијатовцу али се радо враћају на своју дедовину и са пуно пажње одржавају породично имање. Кућа је правоугаоне основе са високим темељима и богатом геометријском и биљном орнаментиком у којој доминира симбол сунца и реке.
Село дуго није имало цркву. Стари записи кажу да је пре више од стотину година негде у Селишту постојала сеоска црква, која је временом дотрајала а изградњу нове диктирали су догађаји које су обележили тадашњи услови живота. Решени да се у њиховом селу после много година огласе црквена звона, мештани Мијатовца сопственим прилозима изградили су у центру села цркву посвећену Светом Великомученику Ђорђу.
Село је свој живот “управљало” према реци а велики број мештана, поред обрађивања земље, раније се бавио и риболовом. Данас се на обалама Мораве могу видети многобројни спортски риболовци а они којима затреба чамац, знају да бољег чамџије од Животија Петровића, познатијег као Жика буре, у читавом крају неће наћи. Овај времешни домаћин, читав свој животни век провео је крај реке, ловећи рибу, правећи чамце и плетући мреже, а много је оних које је из таласа ћудљиве Мораве, спасио сигурне смрти. На благом побрђу изнад села простиру се засади винограда, који су некада били део богатог јовачког виногорја. Све је мање младих винограда а вино се данас производи само за сопствене потребе. Они најодлучнији, надају се да ће на косинама изнад села, у надолазећим годинама, оживети нови засади винове лозе, а у златну јесен брдо мирисати на узрело грожђе и пуне бачве рујног вина.