Ако Нишлије питате: “Познаваш ли Небојшу Стаменовића” тешко да ће се “ на прву” сетити ко је. Ал ако кажете, Нешу травку, е па кој га у Ниш не познава..
Небојшу Стаменовића, познатијег као Неша травка упознали смо на овогодишњим Данима гљива у Паљану, поред котлића у коме је припремао надалеко познату “Чорбу од 100 врста гљива”, коју је дегустирало исто толико посетилаца ове манифестације. Представио нам се као човек који нема занимање, али има десетак занатских и једну факултетску диплому. Дипломирани је еко-туризмолог, а најпоноснији кад га људи етикетирају као љубитеља природе, лековитог биља и печурака.
“Здравом исхраном из природе, почео сам да се бавим након бомбардовања 1999. године. Мој авантуристички дух, повео ме је у планине, на планинске врхове и напокон сам могао да остварим своју давнашњу жељу, да на свом путешествију обиђем многобројне манастире у земљи и иностранству. Најдрагоценије животно искуство носим са Хиландара, где сам три године провео припремајући оброке монасима. Медитеран је права ризница лековитог биља а мене је највише интересовало биље са Свете Горе. Грци воле самоникло биље а од њих сам много научио о лековитим травама, које сам касније користио за припрему јела и различитих салата.
У свет здраве исхране ушао је полако, упознавајући лековите биљке и истовремено повезујући се са природом. Учио сам и још увек учим, јер вас природа у свој својој раскоши и благодетима које човеку пружа, увек наново изненађује, истиче Неша.
“Људи нису ни свесни да се од намирница које се налазе у природи могу спремити не само здравији оброци, него и врхунски специјалитети којима нема премца. Човек сам прави избор, хоће ли јести хлеб од белог брашна и пљескавице, или ће у своју исхрану уврстити оно што нам је природа дала. Наши стари су јели црни хлеб, док се од белог брашна месио само славски колач и само за славу на трпезу износило месо. А данас, на жалост наша деца, свакодневно једу само бели хлеб и месо, да не говоримо о осталим “додацима исхрани”. Оно што је најважније, морамо да научимо да једемо умом, а не очима.
Неке од најлековитијих трава расту на само неколико километара од сваког насеља, а ако сте срећни да имате своје двориште, многе од њих ћете из незнања згазити или покосити. Свако би у својој кући требало да има коприву и мајчину душицу, јер су то једине две траве које могу да се стално користе. У нашем окружењу расте чак 15 врста нене, а ми ето користимо само једну, додаје.
Свака травка из земље вуче разне минерале, па поред чајева који су најчешће у употреби, од већине биљака могу да се праве етерична уља која помажу исцељењу. Добро је да се трава суши на тамном месту, и да се пре прављења чаја самеље. Фасциниран сам богатством лековитог биља које пружа Сува и Стара планина и тајанствени Ртањ.
Своју љубав према кулинарству и здравој храни, није сачувао само за себе. Своју кухињу, срце и ресторан отворио је за госте, а у популарну “Кућу чаја” или “ Кућу с траве” у граду на Нишави, поред домаћих све чешће свраћају и туристи из иностранства.
“ Ресторан је затвореног типа. Какав ресторан, такво и радно време. Преко недеље радимо кад можемо, суботом кад хоћемо а недељом и празником ИЧ НЕ РАДИМО, каже шаљиво Неша.
Оно чиме се посебно поноси јесу едукације, јер како каже, биљке вас увек нечем новом науче. Посебно је била интересантна едукативна шетња са упознавањем коровског биља, које су учесници након бербе и дегустирали. “Брали смо красуљак, чешњеваче, коприву смо поховали док смо од црног слеза правили пире. Црни слез је коровска биљка, која свуда расте али је нико не користи. Аристотел је обожавао црни слез јер има одличну комбинацију калијума и калцијума. Разбија тврде слузи у организму а облаже добрим слузима. Расте свуда око нас. Од белог слеза може да се користи лист за сармице, препоручује Неша травка.
Е сад да се вратимо на почетак приче. На “Чорбу од 100 врста печурака”, стрпљиво смо чекали око сат и по, и верујте, вредело је.
“ Ово је популарна “едукативна” чорба од печурака. Сви се интересују шта сам од печурака у котлић ставио, па је ето то прилика и да се дегустатори упознају са тим шта једу, тј. које врсте печурака расту у окружењу и како се припремају. Највише има буковаче и шампињона, затим седам, осам врста вргања, сунчанице, лисичаре и храстове пањучице. То су гљиве које расту на овим просторима. У котлићу се поред гљива крчкао и лук, кромпир, шаргарепа, целер а како му је понестало першуна, као замена послужила је и лобода, познатија као пепељуга, коровска биљка која свуда расте а хранљивија је од спанаћа.
Природа нам је дала много биљака, а ми то све не користимо. Користимо свега двадесетак врста биљака, а могли би и преко 200 које расту свуга око нас. Има пуно јестивог биља, цвећа које може да се користи као салата и да оплемени нашу свакодневну исхрану. Природа је била јако дарежљива, а ми ето нисмо свесни да нам је здрава храна и здрав живот, на дохват руке, закључује Неша травка.