Ушушкан у плодној моравској равници, испресецан Врањевачким потоком, надлакћен на блага побрђа Јухора са којих се с јесени шири мирис узрелих винограда, међ ластарима, чокотима и шпалирима, омеђен повртњацима, врбацима и топољарима битише Јовац.
Као насељено место, у историјским документима по први пут се спомиње у чувеној Раваничкој повељи кнеза Лазара манастиру Раваница као село Еоховац и Придворица, разасута на левој обали Мораве. О пореклу имена села има доста писаних података али још више легенди и прича. Књиге кажу да је село добило име по неком Јовану, првом досељенику на овим просторима. Некада је село имало три махале и било подељено на Доњи и Горњи Јовац која се у путописима капетана пруске војске спомињу као Мали и Велики Јовац. Мештани радо препричавају легенду о несрећној судбини баба Стане која се након година лутања сама и убога настани у водоплавној низији те не би ли се заштитила од надолазеће велике воде засади редове јове па ето селу наденуше име по томе.
Предели око села Јовац од давнина су познати по узгајању квалитетне винове лозе и врхунских вина. Погодна континентална клима правилних температурних колебања и специфична конфигурација терена, допринела је томе да се најстарији житељи овог краја определе за узгајање домаћих сортних лоза. Јовачко виногорје некада се простирало на стотинама хектара а свако домаћинство имало је у просеку по 2 хектара под виноградима. Гајила се претежно домаћа сорта, прокупац од кога се правила на далеко чувена «јовачка ружица» која се захваљујући сналажљивим домаћинама, за кратко време нашла на царским дворовима и ван граница тадашње краљевине Због транспорта вина који се у то време обављао искључиво железницом, у цистернама, за “Јовачку ружицу” и даље се говори да је толико јака да “може да тера воз”.
Виноградарска задруга у Јовцу основана је 1908. године и при оснивању, по старим тефтерима, окупљала је око 60 виноградара. Недуго након оснивања задруге, почиње изградња винског подрума, капацитета око 150 вагона, који је по свом изгледу и габариту, те материјалима који су коришћени у изградњи, био право ремек дело неимара. Завршен је 20-их година након Првог светског рата када званично долази до формирања Виноградарско-земљорадничке задруге, а јовачка вина интензивно почињу да се извозе у развијене земље запада.
Јовачки подрум, најстарији у Поморављу данас доживљава своју ренесансу. Након комплетне реконструкције, грађевина је у целини сачувала своју лепоту и аутентичност а по квалитету вина из Јовачког подрума може да парира познатим европским винаријама. Сортимент који је тренутно у винарији је од белих сорти, тамјаника, совињон бланк и шардоне као и богата палета црвених сорти која ће се на тржишту наћи за коју годину. За потребе винарије обновљено је више од 10 хектара нових засада а сво грожђе које се у винарији преради, долази искључиво са јовачких винограда.
Село виноградара, дало је велики број учених људи на које су Јовчани посебно поносни. Један од њих је Неша Миленковић Нешица, некадашњи председник Јовачке општине и први народни посланик окружне скупштине Јагодинске нахије. Његовим личним ангажовањем у Остриковац и Јовац стигла је железничка пруга и први воз, а недуго након тога изграђен и железнички мост преко Велике Мораве.
Једна од најлепших кућа, грађених у препознатљивом моравском стилу са сводовима, стара је више од једног века. Њени садашњи власници, од старе чатмаре направили су својеврсни музеј изворних старина ових крајева а посетиоци су у прилици да виде очувани буков креденац из 17 века, стари српски опанак од свињске коже, посуђе, пољопривредне алате и прве гајбе од тананог прућа у којима се скупљало грожђе уз јовачких винограда.
Храм Свете Тројице, изграђен на остацима остацима грађевине из 17 веку један је од најстаријих у окружењу села а због свог архитектонског и културно-историјског значаја налази се под заштитом Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу.
Јовчани су веома поносни на врхунске спортисте, одбојкаше, фудбалере, који су своју спортску каријеру настављали у дресу репрезентације. Још су поноснији на чињеницу да су многи учени људи образовање наставили управо из јовачке основне школе која је изграђена још 1883. године и до данас никада није престајала са радом.
Кад сунце заломи за брдо повише села и први се сумрак скотрља низ сокаке ко да се негде у даљини још чује чангљање запрежних кола што терају слатки товар у задругу.
Фото: Јелена Јанковић