Пут од кућног прага дома подно Јастрепца до куће у Теслиној у Параћину, мерио се свиме, а најмање километрима. Мој деда, леп, наочит, поткивач, најбољи у селу, ожени најлепшу, ћерку Тиосављеву, Босиљку. У заједнички живот уградише поштовање, по коју свађу, љубав, наследнице и једну махагони сингерицу. Тај исти живот, размотаваше клупко, час лево, час десно, како је посла и куда било, путем све даље од Јастрепца. Свега је ту било, станова, послова, наднице, ал осећаја дома најмање.
Након неког времена, деда се запослио се у цементари у Поповцу, у радионици. И данас се тада млади, данас времешни, сећају мајстор Владе и његове “суре” беретке. Ту је и пензију дочекао. Она је чувала децу, бринула да не фали по кући и шила. Та сингерица, у махагони кутији, мираџика, путовала је кроз живот са њима и радила ко сат. За њу је у сваком стану поповачком где су се задржавали места било. Долазиле су жене на шиће, на мало разговора и обавезну кафу. И ту негде, поткраде се прича о плацу подно пруге, повише цркве у Параћину. Празан, укоровљен. Ал кошта. Деда поносан, нема се, од плате не може се…Она решена и тачка.
“Гледам сингерицу, вала нарадила се. Јел може та цена и колико да додам за плац, кажем. Ајде говори..Може, погодисмо се, дај руку, ајде носи. У здрављу да ти штепа још сто година. И продадох је, причала је моја нана. Комшиници преко пута плаца. Већ сутра, стајао је мој Владимир, на месту где је данас капија, на нашем плацу. Ни реч није рекао..ни одакле..ни како…такав је био…причала је.И тако једна сингерица, мираџика, саши адресу Малетић, Теслина Параћин.
Купила је она, касније, машину, Ружу Багат…лепа, нова. За нову кућу двоспратницу. Ал није шила тим бодом, ко она најскупља, сингерица мираџика.Она је сашила живот, будућност. Она је сашила и моје детињство у Теслиној.