Носила је неку тиху грао тугу. Чини ми се да јој се годинама након неких великих туга у њеном животу, та сетна грао уселила не само у орман, него и у душу. Тада то, искрена да будем и нисам примећивала, јер ми неке младе године и искре у очима то нису дозвољавале. Данас, кад ми се развију неке слике у глави, видим да је те грао било више но што би ико други могао да је поднесе. Смејала се кад год јој се та грао обавила око гуше, кад ју је стезала и стискала и кад јој се чудна кугла на врату повећавала а она изнова говорила да то није ниста…
За сваки је одлазак у родни крај, тамо подно Јастрепца бирала тај грао комплет, сукњу испод колена, прслук и жакету са великом сребрном дугмади. И брошем на реверу.Вијао се тај брош годинама уназад и где му је било и куд му место није било, да би некако, са њеним одласком волшебно нестао..и никада га више нисам нашла.
Обилазила је оно мало родбине, стару кућу, запуштени забран и оне за којима је одавно очи исплакала. Враћала се са тешком тескобом у грудима и грлила ме дуго, ко да се месецима виделе нисмо. Одлагала би тај грао комплет у орман, покушавајући да дуго руком стресе са њега мирис путничког купеа, прашине и оно мало успомена које су се кад год би одлазила у село, лепиле за широке ревере, и ту остајале до новог одласка.
За друге је прилике бирала најчешће цветну кошуљу, са крупним жутим ружама, расутим по смеђем сатену. Облачила јој је осмех на лице и некако ми је у њој била баш онако, што би она рекла, “госпођаста”. Задиркивала сам је да је по тој кошуљи запамтише и славе и сахране, ко да недај Боже шта друго да обуче нема. Смејала се ђаволасто, говорећи да јој је душа у њој некако расцвета, да јој је ето, баш модерна а она да стари неће у грао жакету…И није.
Такву је памтим. Цветну, не грао..
Одавно је нема. Њена цветна, стоји тамо где ју је она оставила.
Неке ми се туге последњих дана слагаше вазда на души. Утопих се у нека грао јутра, у неке грао жакете..Ех да ми је једне цветне “госпођасте” сада..Можда и није у тренду, ал кога брига. Знам, да је таква једна једној жени враћала осмех на лице и чинила је онако “госпођастом” чак и онда кад је те грао било одвећ превише…