Ранили су јутром већ у 6, као да некуд журе и да посла има превише. Можда га је и било, док су деца стасавала, кућа ницала, али у годинама након “зрелих”, могло се који сат дуже и одморити. Јутра са мирисала на кафу испијану из малих шољица са златним ободом и по коју љуту, јер је доктор Богдановић тако деди препоручио. Причали су о деци, унуцима, селу подно Јастрепца, реч две о политици…и онда ћутали.
Дуго нисам разумела ритуал ” јутарње кафе”. Његову упорност да сваког јутра у златном млину ручно самеље “свезе” зрневље кафе и њену, да се иста испија из истих шољица. Као да би нешто било другачије да су кували већ млевену и сипали у оним великим шољама, из славског сервиса. Шта би било другачије?
Деда је “отпутовао” први. И она се променила. Кувала је и даље “јутарњу” у две мале шољице..и једну љуту која је остајала неиспијена. Причале смо нас две о свему, школи, мојим плановима, цвећу, смоквама, дуду који ваља покрестати, симпатијама, правим и погрешним. Али никада више јутром није причала ту њихову тишину..Тишина је постала и остала само њена. Надам се да сада негде опет ћуте заједно. Ја, сада имам своју тишину…некад ближу, некад даљу…И разумем, да “јутарња” баш и нема везе са њом.Т у је да је успори, заустави, да мирише, да потраје, да траје.