Неће лојзе да роди гројзе, ако га не поштујеш, рече ми један стари виноградар. Ко у виноград никад ушао није, тешко да ће разумети, каква је мука, док из чокота вино не потече. Так’а ти је то работа, дете.
Никад више туге нисам видела, но у очима човека коме се виноград утро, јер није имао ко да га обрађује. Млади не хтедоше, а он у рукама снаге више немаде. – А какви су то ћерко, гроздови били..зрно да пукне од једрине. Кад крене да зри, ја росом пораним, а оно мирише земља, лист..ма, кунем ти се, миру му и сад осећам…
На дан Светог Трифуна, обичај је да се лоза ореже, вином налије и благосиља. Да берићети за многаја љета. Такав је ред.
Нећу вам данас о томе, ни о томе да је похвално што је последњих година све више младих винара, виноградара и енолога, школованих. Ничу засади, винарије, скупе лабораторије. Рекламе, скупе етикете и амбалажа. Така је мода, дете.
Ја ћу данас слово да посветим, оном истом домаћину, који је та два ара под чокотима, гледао ко да је двадесет хектара, који је рукама својим, ту сунчану страну брда, искрчио од трњина и засадио десет шпалира црног и пет белог. Оног истог, коме су се кидале корпе плетењарње, а он рукама збирао свако зрно са земље, да га чворци не поједу. Оног истог, коме нису требале епрувете, мерила и књиге, да зна каква му је мира и јел кренуло да ври. Оног који је сваку бачву сам оковао, да мрдне, не мере, дете.
Оног коме још душа на зрело гројзе мирише и шета се међ чокотима, кад умине дан.
Сретно Вам и берићетно ново лето!