Када везиљи почне да се мрси конац, нека помисли на свог партнера. Ако је љубав јака, конац ће се брзо размрсити, а ако не онда, мора да посегне за маказицама.
Некада није било куће која на зиду није имала неки гоблен са препознатљиви мотивима или на столу нешто од везених миљеа. Жене су се просто утркивале чији ће ручни рад бити лепши, на чијем ће зиду бити више украсних рамова са Вилеровим гобленима, а уз подневну комшијску кафицу, делиле су се мустре и шеме. Пензионерка Вида Дабић из Ћуприје слободно време испуњава везом. Ручни рад јој никада није падао тешко, и каже да све док је руке служ,е неће престати да везе.
“ Још од малих ногу, мајка ме је подстицала да се бавим ручним радом. Већ са седам година умела сам да везем и плетем, а за коју годину по квалитету радова могла сам да станем у ред са далеко старијим девојкама, почиње причу Вида Дабић.
Према обичајима који су владали у време њеног одрастања, пре удаје девојка је спремала “девојачки спрему”, ручни рад који је понела у мираз. Вида каже да је везла постељину, пешкире а и данас чува платно које је везла за дарове свом изабранику. Ручни рад који је настајао годинама, сада је Видино право породично благо. Међу десетинама везених постељина, столњака, надстолњака и миљеа, налази се и много наслеђених радова које јој је поклонила мајка.
“То је везла моја мајка, видите какав је то само бод и са колико пажње је рађен овај рад. Ови јелени само што не одшетају са овог платна, а замислите само колико је километара конца утрошено да овај вез изгледа као да је насликан, говори са поносом показујући радове под конац сложене у једној од фиока.
Вез је као сликање на платну, само што уместо четкице и боје, имате иглу и конац. Највише воли да везе цветне мотиве а посебно је поносна на радове које је извезла на платну које је добила од своје пријатељице и које је старо готово осам деценија.
“Ово платно добила сам на поклон од моје пријатељице. Донето је са косова и она је желела да га управо ја оплеменим везом и као такво остане сачувано неким драгим људима. Платно смо поделиле и ето тако су настала ова савршена миљеа на којима су мотиви карактеристични за косовски вез. Доминира црвена боја, попут косовских божура а геометријски мотиви уоквирени су црним концем, по чему је косовски вез и препознатљив.”
На питање колико јој је времена потребно да извезе неки мотив, каже да је почела да води евиденцију и да уписује тачну сатницу колико је који рад дуго везла. Каже, да највише воли да везе јутром, и да јој се дешава да изгуби појам о времену колико дуго везе.
“Највише волим да везем јутром, уз кафу крај прозора. Моја корпица са концима и маказицама ми је увек при руци, а током зиме када имам мање посла око зеленила у дворишту и цвећа, проводим сате са иглом и концем у руци. И то ме опушта и лечи. То је мој мир, каже Вида Дабић.
Употребне украсне предмете које је израђивала, Вида често поклања родбини и пријатељима. Идеја за нове мотиве и моделе, каже, има на претек и настоји да их пренесе на платно. Ручни рад је њен рецепт за здраво, опуштено и испуњено “треће животно доба”.
