Ноћас сам сањала кућу. Друге људе, прозоре и високу зидану ограду. Ништа моје. Погађала сам се и објашњавала да је то моја окер кућа, и ко им је дао право да скину окапнице и посеку руже, јер нису њихове. Нико ме слушао није. Тражила сам погледом високи дуд, тужни, са гранама на доле, и модре дудинке.. али га у видокругу није било. Исекли су га. Сметао је.
Будна сам ево, већ пре зоре. Пијем другу кафу и покушавам да заборавим ноћ. Била је слава, нисам стигла да одем. Требала сам. Навикавам се да тамо ничег нема. Никог нема.
Недавно сам добила један позив. Нађоше ме неки добри људи, колеге. Видеше или им неко рече, да негде нека жена, пише нека своја сећања и складишти неку сету у доксатима куће које осташе жељни њени баба и деда. Понудише ми да се то среди, поправи, да се обнови. Ћутала сам, јер нисам могла да обуздам дах, ни откуцаје, ни маглу у глави, јер сам се на моменат зарадовала, како одавно нисам. Зовем, питам..шта, како, чије је..јел могу, јел смем…А онда схватим, да тамо негде, подно Јухора, ене, ничег нема. Пао је кажу, и тај други зид.
Питам опет, а шта ако бих? Кажу, куд си наврела, јел то твоје. Па није..има и других. Немаш ни папир..пише није твоје, више није. Нисам знала. Знала сам, ал све сам мислила..коме треба, далеко је, ништа тражила нисам..само да децу одведем и да кажем ето ту је кућа била. Захвалих се колегама. Рекох да је ситуација нерешена, давно нисам била и ко унуку нечију ме нико у селу не познаје. И ово што пишем, није моја туга, већ њихова. А ја сам са њом одрастала, можда више но сви остали. Тако вам је то.
Јуче је једна госпођа дала један оглас. Продаје кућу. Пита ме, шта сине да напишем. У стан ћу, каже, хладни су зидови. Сама сам. Деци не треба. Оглас иде. Не знам јел се ко јавио. Да купи. Тешки су ти огласи. Ал их је све више. Пет речи и цена. Толико кошта живот, успомене и мука да то подигне.
Кажу, мани се ћорава посла, далеко је, шта ће ти, ко зна чије је. Ја оглас дајем, да купим.
Моју дедовину. Само са срочим, да пустим. Нек је обрасла, и без та два зида. Оглас, услужан. Купујем у њихово име. За њихову душу. За кајање, за морало је тада, за требало нам пара, за очи жељне шљива, воденице и забрана крај реке. Ал то у оглас да стане не може. Нема места. Кажите цену, плаћам.