На крају кривудавог сокака у селу чијем имену кумоваше ковачнице, само један ковач. Некада је свако село у Поморављу имало свог ковача, а данас, све је мање наследника а ковачки занат готово да изумире.
Радован Здравковић, ковачки занат наследио је од оца. Каже да је још као дете, помагао оцу у ковачници, а чекић и наковањ, хранио је породицу. Како то обично бива, живот га је одвео на другу страну, али је занат понео са собом. Након женидбе, остао је да живи у тазбини, у селу Кованица, а ковачку радњу сместио у столетну чатмару коју је у наследство добила његова супруга. Ћумур, ватра, чекић и наковањ то је алат који је потребан за ковачки занат, каже Радован. Процес ковања је заправо једноставан. Као прво, морамо да запалимо ватру. Када се ћумур ужари, у њега стављамо гвожђе које желимо да кујемо. Оно се загреје не неких 360 степени, отприлике и тада је спремно. Пребацујем га на наковањ и почиње ковање“, објашњава Радован процес ковања.Док се чују гласни ударци тешким чекићем по ужареном гвожђу, са нашим домаћином причамо о лепоти овог заната али и о томе зашто више нема ковача.
“Занат није тежак, али наследника нема. Млади одлазе у град а модерне ковачнице, у којима се сада кују ограде од кованог гвожђа, замениле су ове првобитне. Доносе ми комшије, а и људи из околних села алате, оруђе за пољопривреду, плугове, мотике, али посла је све мање.
Бити ковач, данас није исто као што је то некада било. Село се некада без ковача није могло замислити. Свраћали су људи на чашицу разговора и љуте, тек да се грло од прашине спере. Од заната се могло добро живети, нарочито током сезоне пољопривредних радова кад су се алатљике свакодневно оправљале. Индустријализација је учинила своје, па су занатске вештине мајстора полако пале у запећак а све мање је ковача који, као Радован, раде на традиционалан начин. Жали што занат нема коме да пренесе, јер младе то не интересује. “Ма неће данас нико овакве руке, показује шаке Радован. Жуљевите и грубе. Сви би у канцеларију а не знају да је занат право благо. “
Каже да док је жив и док може да ради, ковачницу неће гасити. Још се нада ра ће имати кога да поучи ковачком занату и да се жар у ковачком огњу у његовој ковачници, неће угасити.